БИОГРАФИЈА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле, у свету Гојко Стојчевић, рођен је 11. септембра 1914. у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Српски патријарх постао је 1990, када је наследио патријарха Германа, као 44. поглавар СПЦ.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка.

Схвативши да је дете „врло слабачко“, поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује. Иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика“, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.

Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Тескоба у Рачи...
Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару, а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима“ и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст.

Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији “Светих Кирила и Методија”.

-Док сам, после Другог светског рата, био у Рачи, ми у манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом смо времену... Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у дневне послове које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери. Некад бисмо узимали само по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили дрва из шуме... - прибележио је патријарх Павле.

Негде у лето 1945. отац Јулијан је Гојка одвео у манастир Благовештење, где је и сам био премештен. Тамо се Павле коначно одлучио да, због болести, не може бити свештеник.

Свестан, дакле, да тај позив није за мене и да, одмалена без родитеља, не могу имати своју породицу, замонашио сам се уочи Благовести 1946. године. Завршетак рата није донео крај искушењима ни народу ни Цркви. Са одласком окупатора није се повукло и оно "зло домаће", већ је наставило да завађа и застрашује људе на разне начине, под видом борбе против народних непријатеља... - прибележио је касније патријарх Павле.

У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао исте године, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957, а посвећен је 21. септембра 1957., у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије.

За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.

Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је после 1999. привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Призрена у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, “Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело “Да нам буду јаснија нека питања наше вере, (1998, друго допуњено издање 2007)”.

Приредио је допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. Такође, приредио је Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. “Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988, а “Молитве и молбе” 1996. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990.године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.
Током његовог 17. годишњег патријарашког стажа обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. Две година касније отворена је Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча), а 1997. и Богословија у Крагујевцу, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. На мајском заседању Сабора 1999. основана је и Информативна служба Српске православне цркве.

У његово време покренута је 1993. у Београду Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација), настава веронауке је враћена у школе (2002. године), а Богословски факултет враћен је у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет СПЦ у Београду доделио му је 1988. звање почасног доктора богословља.

Као патријарх СПЦ учествовао је и многим политичким догађајима од 1990.године па све док није отишао на лечење. Патријарх Павле учествовао је смиривању „Плишане револуције“ после демонстрација 09. марта 1991.године и био један од кључних фактора у смиривања тензија после тих демонстрација.

За време ратова и сукоба у Словенији Хрватској и Босни и Херцеговини активно делује да сукоби буду обустављени апелујући на све сукобљене стране.

Као Патријарх учествује у свим инаугурацијама председника СР Југославије а касније и Србије. Свештеници се враћају у институцију Војске Југославије и Србије као и у здравствене центре Србије како би верницима помогли у тренутцима тешких искушења.

Став патријарха и СПЦ је увек био помирујући уз апеле да се посвађана „браћа“ бивше Југославије морају уздржати од сукоба и спорове решавати искључиво мирним путем.

*Материјал коришћен из званичне биографије Патријарха Павла